Књига аргументовано демистификује предрасуде о непримерености женске природе захтевима војне професије и кроз осврт на наслеђено стање, пређени пут и достигнућа идентификује примере добре праксе, истовремено не оклевајући да укаже и на сумњиву сврху појединих решења. Кључно питање које се истражује у монографији јесте: куда и како даље на плану родне равноправности, како да она не постане сама себи сврха, већ да отвара додатне могућности за унапређење функционисања војне организације. А то је и једно од кључних питања развоја друштва уопште.