Резервни живот

Резервни живот спада у најбоље романе написане не само у Македонији, већ и на просторима читаве бивше Југославије у 21. веку. Приповедно мајсторство ауторке оставља читаоца без даха, док пред њим промичу године у којима се уздижу и распадају лични животи јунака, као и сама земља у којој су живели.

Резервни живот Лидија Димковска је роман написан из преспективе Злате, сијамске близнакиње чија је глава спојена са главом њене сестре Сребре путем заједничке вене, при чему се приповедањем у првом лицу једнине наглашава њихова индивидуалност, без обзира на чињеницу физичке сраслости два бића.

Разлике између сијамских близнакиња долазе до изражаја управо због њихове телесне повезаности и судбинске немогућности раздвајања; карактери, жеље, тежње и хтења сестарасу другачији, упркос идентичности њихових изгледа, једнаком образовању и истоветним животним околностима, како друштвенополитичким, тако и породичним. Злата и Сребра од свог рођења бивају жртве бројних предрасуда и то не само комшилука, ђака, студената и других друштвених група у оквиру којих се појављују, већ и сопствених родитеља.

Упркос томе што су посматрали као ретардиране, без обзира на то што су их људи доживљавали као покретне експонате; Злата се након судбоносног раздвајања осећа као инвалид којем фали део тела. Осећај декомпозиције се може довести у везу не само са распадом Југославије (које је свеприсутна позадина романа), већ и са кишовским поимањем света у којем се све осипа, а које је у савременој књижевности постало нека врста општег места, што поткрепљују речи наратора пред крај овог романа: видиш да не само твоја земља, него уопште свет нема више ни главу ни реп.

Растурање одређеног јединства на парчад није прошло без жртве ни у случају Злате и Сребре, ни у случају једне бивше државе. Овај роман је прича о трагедији непреживелих и осуђености оних који су остали у животу на траање за новим идентитетом, неком врстом интерграције у свету.