Размишљања под притиском

Јесу ли ситни акционари међународног концерна за опањкавање Србије, са седиштем у Београду и огранцима у земљи, одиста достојни било каквог осећања нас које набеђују да их обасипамо мржњом? Другачије мишљење, другачији став, како се иначе представљају све те сабласти марксизма? Све другачије је у реду, али ситни акционари србофобског концерна немају става ни мишљења, мада то што јавно изнесу понекад и личи на псовку, но и псовка је за човека, дочим би немушти језик било обавезно разумети да би их се у опањкавању схватило. И папагај уме тобоже да говори, али папагајев говор не тражи одговора, и цвркутање папагаја иде у исти ред са сваким другим блејањем, риком, ревањем и осталим врстама божје потребе да језиком љубезним или „језиком мрзости”, у зависности да ли је време парења или лова, разлучи човека од животиње.”