Рат у БИХ и паравојне формације

Општа угроженост српског народа, нарочито у срединама где су Срби били у мањини, довела је до појаве одређеног броја „добровољаца који нису прихватили организовано укључивање у званичне јединице, већ су стварали самосталне формације изван јединственог система командовања. Представљали су се као борци у „праведној борби српског народа” по властитом избору, не жалећи ни своје животе.

Најчешће, нико није проверавао искреност мотива и намера ових „добровољаца”. У саставу њихових група били су појединци сумњиве прошлости, који су видели прилику да у ратним условима „оперу биографије” и поврате друштвени углед.


Винко Пандуревић рођен је 1959. године у Јасику код Сокоца (Република Српска). Основну школу и гимназију похађао је у Сокоцу, а Војну академију копнене војске завршио 1982. у Београду. Као официр ЈНА службовао је у Љубљани (1982-1991), где је завршио постдипломски студиј социологије. Као официр ЈНА обављао је одговорне дужности, а као професионални војник активно учествовао у рату који је пратио насилно разбијање Југославије, у Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини. У Војсци Републике Српске обављао је дужност команданта бригаде ангажоване на готово свим ратиштима у Босни и Херцеговини. Током рата је рањаван и више пута ванредно унапређиван, па је крај рата дочекао у чину пуковника. После Дејтонског споразума (1995) обављао је дужност заменика начелника Генералштаба Војске Републике Српске. У чин генерала унапређен је 1997. Годину касније завршио је Школу националне одбране, а исте године је одбранио и докторску дисертацију. Аутор је више књига из области социологије војске и војне стратегије и доктрине: Социологија војске, Социјална екологија, Основи доктрине одбране Републике Српске, Национални интереси као исходиште војне доктрине.