Неименовани старац с почетка, како ће убрзо постати јасно, јесте деведесет двогодишњи Милан Димитријевић, професор у пензији, од јавности мало примећени романсијер и песник. Удовац је, супруг почивше амбициозне Јелке Келер с чијом сликом на зиду, у својој кући у Светосавској, води – заправо наставља дијалог преко времена као доказ да оно што је једном било траје, и то док ми трајемо, док трају свест и сећање.
Могло би се то назвати и халуцинантним стањима у која запада времешни Димитријевић, чак својеврсним наплавинама његове свести што блуди временом, али ауторка нам сугерише да је, пре свега, реч о унутарњој потреби старог усамљеника. Остарели јунак, приде, носи у себи велику тајну и жудњу – потребу да занемари време и оствари поновни сусрет с рано ишчезлом властитом идеалном драгом, Милом, његовом љубави из младих дана коју је неповратно од њега отклонио вихор Другог светског рата.
Четрдесетогодишња, сензибилна и у животном смислу понешто „оштећена“, у љубави изневерена Милка Вујић снагом интуиције наслутиће да старина Димитријевић заслужује не просто сажаљење већ пажњу као човек што уз сву разумљиву благу „помереност“ има, и вазда је имао богат унутарњи живот, а следствено томе и стваралачку снагу.