Пуцања: избор из младе српске прозе

Пуцања наглашавају унутрашњи порив за успостављањем контакта са другим, али и онеспособљеност за то, једнако као и потресност смрти блиског која је уско везана уз питање тог порива. Свакако, није реч о томе да они нису раније тематизовани, али јесте да су на аутентичан начин актуелизовани сада, у контексту у коме је плач за човеком већ почео да се осећа као (сувише) патетичан чин. Упркос „рационалним“ разлозима, очигледно је да питање (престанка) постојања није могућно оставити по страни и, у том смислу, могло би се говорити о кретању ка једном дубљем хуманизму, о поновном покушају да се, уз све разлике које смо уочили, уз сву (не)могућност сазнања и делања, постигне блискост.
(Владимир Ш. Вукомановић)