Prva i poslednja

Ako i nije namerno, Muharem Pervić ovim rukopisom kao da ispunjava jedan od zaveta Ive Andrića: Lepoje da iza pisca ostane nešto u fioci, da podseti svet na njega, i posthumno!

Prva i posiednja je knjiga-krik, podignut u nevremenu, saopšten na najiskreniji način i efektno: bačeni smo sa palube, mi intelektualci ne možemo ništa, niko nas ne čuje niti vidi. A tekstovi izlaze, neki Ijudi čitaju, pa se ili teše, ili spremaju za otpor. Pervićevo pisanje najbliže je klasičnom Montenjevom ispovedanju, na izvoru nazvanom esej. Vrednovanje te vrste ispovedanja ostavljeno je, po dobrim običajima, čitaocima i istoriji. Svedočanstava kao što je Pervićeva knjiga Prva i poslednja nema mnogo, ili ih nema uopše. Uistinu, knjiga koja traži lepog truda, koji će se još lepše, nenadoknadivo isplatiti.
Mirko Mioradović