Проза душе

Ауторка настоји да исправи, у великој мери површно писану, књижевну историју о прози српске модерне. Говори, држећи се искључиво оних аутора које сматра најрепрезентативнијим за модеран дух ондашње прозе, и њихових најбољих остварења, покушавајући да преобликује слику о канонским писцим српске књижевности – Бори Станковићу, Милутину Ускоковићу, Вељку Милићевићу, Исидори Секулић... Књига сугерише на све промене које су се десиле у приповеци и роману од формалних, структуралних, наративних до језичких и стилских својстава које постају и темељ за даљи развој српске књижевности.