Обједињујући своје разнородне чланке у једну књигу, Илија Радуловић посредно жели да нам поручи да је релативизовање чак и скорашње, блиске историје могућно, али не и у догађајима у којима је он био непосредни учесник: јер, као да нам поручује са ових страница, он лично нам јемчи да је управо тако како тврди, и да другачије не може бити! Мање је, притом, важна та Илијина непомирљива страст да надбије противника, да га аргументима дотуче, па чак и извргне руглу и подмсеху: битни су трагови које је за собом оставио и који нас уводе у апсурдну ситуацију да их доживљавамо као актуелно штиво, као звонки одјек наших савремених транзиционих невоља и неправди! Толико се ништа квалитативно није променило на плану јачања правне државе, осамостаљивања кључних институција система и независности правосуђа да овај спис може слободно носити и назив: „Сећање на будућност“! …
Ово је, наравно, и кратка историја нашег траљавог „странчарења“, у које је Илија Радуловић, ношен правдољубљем и просвећеним конзервативизмом, мора да укорачи, али, разуме се, накратко: свака професија, свака идеолошка или политичка опсесија за овог раскошног интелектуалца јесте само Прокрустова постеља, у коју он, таквог мисаоног багарита, напросто није могао стати: био је преширок, као што је то и данас, „неприлагођен“ понајвише због тога што је био и остао – свој, непокоран, јогунаст и ребелски бунтован.
Није случајно тако велики човек као што је Бранко Ћопић осетио потребу да пошаље своје речи подршке и поштовања једном младом праведнику, потпуно усамљеном усред „тамног вилајета“ старог-новог света у коме нема утехе.
проф. др Жељко Симић
