Prokletstvo nacije

Potreba za kultom ličnosti ima svoje korene u čovekovoj ličnoj neodgovornosti, u neodraslosti njegove ličnosti, kada on svesno ili nesvesno traži da neko drugi umesto njega samog misli i odlučuje. Čoveka čine odgovornim razum, savest i volja.

Kada razum raskrinka određene motive kao iracionalne (nesvrhovite sopstvenom i tuđem dobru) tada savest tim motivima pridaje moralnu vrednost proglašava ih lošim motivima (grehom) i traži od čoveka da im se on svojom voljom odupre. Ali, ako se čovek svojom voljom ne odupire svojim slabostima, tada mu smeta upotreba razuma jer raskrinkava iracionalnost njegovih motiva i postupaka. On tada dolazi u konflikt ne samo sa zdravim razumom, već i sa sopstvenom savešću, koja ga opominje zbog pokoravanja volje iracionalnim motivima.

Sukob između formiranog velikog Ega (slabosti koje tada čovekom vladaju) i njegove ličnosti rezultuje odbrambenim mehanizmima kojima čovek želi za zavara atribute svoje ličnosti (razum i savest) da je sve u redu. Da bi nadomestio funkciju razuma, koji je žrtvovan, da ne bi kvario mir ugušene savesti, čovek ima potrebu da neko drugi misli i odlučuje umesto njega samog. „Shvatio sam da suština manipulacije nije utemeljena na netačnim informacijama, iako se njima obilato služi, već na slabosti same mase, u njenom autoritarnom načinu razmišljanja.

Verovao sam da će naš narod da se otrezni onoga trenutka kada shvati svoje stanje, kada ga neko ohrabri da počne da misli svojom glavom. Svi čeznu za srećnijim životom, pa ako postoji rešenje, pitao sam se, zašto je onda istorija sveta prepuna bola, stradanja i smrti? Ako bi neko znao rešenje problema čovečanstva, da li bi svaki pojedinac bio spreman da ga prihvati? Šta učiniti ako on neće da misli, ako je indoktriniran i tako zatvoren za istinu koja bi ga učinila istinski slobodnim?!