Проблем Другог у позној модерни

Питати данас о Другом, то на први поглед може изгледати као постављање једног од питања која су, међу многим бројним питањима, у једном тренутку дошла у жижу интересовања, досегла зенит и потом била превазиђена. Питања у филозофији данас као да се право ниоткуд појаве, кратко трају и онда излазе из моде; чини се да је дух постмодерне епохе такав. На сву срећу, постмодерна, која се у тзв. континенталном приступу зацарила у другој половини претходног века и сама, заједно са укупним убрзањем историјских процеса, излази из моде онако како је у њу и ушла.

Заправо, постоји неодређеност у погледу одређивања почетка постмодерне. Поједине интерпретације већ Марксов преокрет у схватању стварности тумаче као преокрет у правцу постмодерне, док неки, као Епштејн на пример, узимају Октобарску револуцију за први постмодерни догађај.1 Неки почетак постмодерне везују за Ничеа, а неки, опет, за Лиотарова предавања с Технолошког института у Квебеку, држана 70-их година прошлог века (код нас објављено као Лиотар (1988)). То је зато што је филозофија уопште изашла из моде, најпре тако што је строго затворена у универзитете, а њени протагонисти постали професионални решавачи проблема, какви год они да су.