Инстиктом изузетно надареног и изворног уметника Лаза Лазаревић (1851-1891) је у своје новеле унео неисцрпне залихе за њихово стално подмлађивање и прилив нових значења. Тако их је оспособио да са обогаћеним смислом излазе на површину текућег и актуелног времена и да се са приливом естетске сугестије сусрећу са свим будућим нараштајима. Зато се Лазаревићево књижевно дело, стварано седамдесетих и осамдесетих година деветнаестога века, у целини прелило у двадесети век, и у њему, под околностима веће литерарне конкуренције и строжих естетских мерила, стално доживљавало пораст афирмације.