Pripovedač

Pisati ili
postojati – i nikada ne prestati   Skoro svaki roman pripoveda neku priču o svom
glavnom junaku, a neretko i o pripovedaču koji se s tim junakom ne poklapa.
Roman koji je pred vama nije izuzetak – osim što nosi naslov Pripovedač ,
a pripovedač u Pripovedaču nije onaj koga bismo očekivali. Ovoga puta
pristaje da ostane tek tipski, gotovo neprimetan lik, prepuštajući autoru da
sam vodi književni ples ispunjen suptilnom fantazijom, pronicljivošću i
istinom. Pripovedač u ovom romanu je neko drugi – glas
koji nikada ne govori u prvom licu, ali pažljivo prati jednog naizgled običnog
gospodina (koji je, pritom, i sam pripovedač, verovatno romanopisac) u
ljubavnoj priči u kojoj se ostali likovi ponašaju zbunjeno ili dvosmisleno. A
to je zato što naslućuju, ili ne mogu da ignorišu, njegovu pripovedačku prirodu
– njegovu ulogu gotovo nevinog lopova, varalice koji prisvaja svako biće,
prizor, ambijent ili pejzaž koji bi mogao postati materijal za budući roman. On izbegava osudu drugih posmatrajući izdaleka,
radije nego da učestvuje. Bačen među ljude, otkriva se kao samozadovoljni
varalica, „pravi mali svetac, nepodnošljiv, uvek veseo, uvek ljubazan, uvek pun
poštovanja”, koji je „kao i serijske ubice za koje se uvek čudimo što su bili
dobri muževi, dobri očevi i dobri drugovi”. Pripovedač je roman o unutrašnjoj napetosti koju mnogi
pisci osećaju: s jedne strane, pisanje im je nužno, gotovo životvorno; s druge,
postoji tiha želja da jednog dana budu celi i bez njega – da ne moraju
stalno da posežu za pisanjem kako bi se osećali ispunjeno. Jer kreativnost ne
dolazi samo iz nadahnuća, već često iz nedostatka, rane ili unutrašnje
praznine. Pisanje tada postaje način da se taj prostor ispuni, da se savlada
ono što u stvarnom životu ne umemo da živimo ili izrazimo.   Prevod sa francuskog: Novak Golubović