Приче из Београдског живота

„Листајући свеске Матавуљевих приповедака, мени се све чини да, и поред пријема на који је Матавуљево приповедачко дело увек наилазило и код критике и код читалаца, мајсторство овог приповедача није право ни потпуно оцењено ни осветљено...

Његов дар да у једној реченици, једној добро нађеној слици изнесе пресек читавог једног времена, не оставља га потпуно никад и јавља се често и у најскромнијој приповеци. Негде у једној од београдских приповедака Матавуљ, пролазећи улицама главног града и служећи се само чулом слуха, даје овако слику друштвене структуре Београда са краја XIX века: ’Негде по господским кућама дрндаху клавири, а негде чујаше се глас стоке.’

И тако дуж целе лектире сусрећемо слична жива места добро нађених слика које живље осветљавају површине око себе и воде радњу приповетке напред, и све то без самодопадљивог подвлачења, без наметљивости и дидактике, без застајања и загледања пред сопственим изразом. Јер, Симо Матавуљ је био један од оних књижевника стваралаца који од својих изражајних средстава нису никад правили проблем ни предмет дискусије, али који су их, не говорећи много о њима, предано неговали и стално усавршавали.“

– Иво Андрић