Прича о малом Лазару

У неком малом месту живео је дечак који се звао Лазар. Лазар је свакога дана јутром долазио у цркву, увек тачно у исто време у 7 сати.

Пре него би се врата и отворила, он је био ту и чекао. Чим би се врата отворила он би трчао до олтара и био тамо први. Склопио би руке молитвено, али није дуго остајао. Исто тако трчећи одлазио би у школу, која је почињала нешто касније.

Дечак је тако радио годинама. Свештеник је то приметио и одлучио питати Лазара зашто се тако кратко моли и како моли.

„Добро јутро Исусе, дошао сам Те видети“. То је била његова молитва.

“ И то је све? “ – питао је даље свештеник .

“ Све „, – рекао је кратко Лазар журно одлазећи у школу.

Дечак је и даље на исти начин долазио у цркву, стајао пред Исусом кратко и потом журно одлазио.

А онда га једног дана није било, па другог… и тако данима. Свештеник се забринуо за њега и одлучио да оде у Лазареву школу и потражи га. Тамо су му рекли да је Лазара на улици ударио камион и да је у болници. Повреда је била озбиљна. Лазар је пребачен на ургентно одељење. Свештеник се одмах упутио тамо.

Већ на вратима болнице дежурна сестра је знала кога тражи. Извинила се, али је мислила да му мора рећи једну необичност у вези са тим дечаком. Иако озбиљно повређен и трпи јаке болове, Лазар је весео и увесељава цело оделење, где иначе леже такви тешки случајеви. Када је свештеник тамо стигао, био је зачуђен, колико радости има у тој соби упркос болу кога су сви морали осећати. Лазар се радосно насмејао и поздравио збуњеног свештеника. На крају га је свештеник питао, како може бити радостан и поред бола због повреда које је задобио у саобраћајној несрећи.

“ Чему се Лазаре радујеш? “ – питао је....