Пределима моје душе: збирка љубавне поезије

Ретки су песници, данас, који су спремни да разголићујући се до кости, на длану пруже све оно што их заправо и чини човеком, сопство бића, не тражећи ништа заузврат.
Иако се као песник јавља релативно касно, Љубиша Д. Динчић израња на песничку сцену као готов, зрео песник спреман да се већ првим, али проживљеним делом, смело, одбацујући образине и привиде, разголити, остављајући тако пред нама само суштину – душу разапету до границе бола. Изграђене смело и зналачки, чини се дуго брушене, песме стоје чврсто.
Без сувишне речи. Без сувишног удара дамара. Вешто извучена песничка нит, од песме Маштам, која отвара збирку, па све до песме Самоћа, која ју затвара, твори заправо смело исткану поему. Или симфонију једне љубави.