Најновија пјесничка књига Миће Савановића – „Прамен“ – заправо је један сегмент хомогеног и компактног триптиха „Камен“ / „Пламен“ / „Прамен“.
За право ми даје, најпре, сам њен наслов – јер, тај прамен је за мене, у ствари, прамен дима, нијеми димни сигнал над кровом његове „куће од слова“, грађене по мјери родног дома (куће која је њега градила човјеком), заосталог (или „останулог“) на Мањачи (на планини), на Змијању, у Локварима Савановићевим.
Штавише, и само је димно прамење, рекло би се, што га одашиље, обликовано према прамењу магле са планине – оне кочићевске (метафизичке) магле из његове фамозне лирске прозе која ми се „учогорно“ намеће и овија моје оскуде мисли.
Све, додатно, појачано резонира чињеницом да ове пјесме исписује пјесник „у расијању“ (ауслендер), наш човјек који бивствује и опстајава у „острањењу“, разлучен од језика који га је задојио.
„Прамен“ је ванредно вјешто и умно промишљена, осмишљена и – сходно томе – кончетозно компонована пјесничка књига. Након пролога (након пјесме „Располућен“), пјесник свој пој групише у три вртложна вира (три целине); на „лијеву“ страну позиционира „Писма планини“, на „десну“ својеврсне одговоре са планине – „Планина отписује“, а међу њих интерпонира, умеће, циклус „Трен без сенке“.
У тој интимној кореспонденцији, у тој надвременој „завичајној преписци“, свако лако може осјетити сувишним и непозваним (прекобројним, „трећим човјеком“), а његови коментари чак помало и недоличнима, међутим обзири исто тако налажу да се овдје, упркос свему, у конспекту изнесу неколики основни утисци и спознаје.
Мирко Вуковић
У навечерје Петровској поста, 2017. године
