Повратак у Логос

Насловна синтагма ове песничке књиге појављује се већ у њеној уводној, композиционо и семантички истакнутој песми, и то на њеном најважнијем месту: на самом крају, у функцији поентирајућег исказа. Овакво приписивање кључног значаја синтагми „повратак у Логос”, није укинуло њену вишезначност, него је, управо обрнуто, учинило значење целе збирке отворенијим и сложенијим.

Јер, који смисао грчке речи логос песник има у виду? Реч, мисао, закон? У неким контекстима, логос упућује на Христа. Да ли је Христос циљ повратка о коме говори песма? Или „повратак у Логос” треба да разумемо управо са свом том вишезначношћу, из ње?

Слике равнице овде су тешке, тмурне, путене – њихова атмосфера много више личи на ону коју је градио диониски Црњански, него аполонски Вељко Петровић. Када потежемо поређења те врсте, једно мора да буде јасно: равница овде није у првом реду географски, него симболички, духовни простор.

Повратак елементарном чернозему зато мора бити потпун, а лирска субјективност отворена за крајњи само-заборав: „Нестати са лица и са наличја / Нестати, нестати”. Излаз у ништавило. Да ли је могуће и неко друго решење? За то је потребно да свет буде схваћен као заједнички, у коме се живи са другима. Другачије речено, да се из мита искорачи у историју.

Саша Радојчић