Повест о турском освајању Цариграда 1453. године

САДРЖАЈ

1. Руска хроника Нестора Искандера

Мицос Александропулос

2. Повест о турском освајању Цариграда 1453. године

Нестор Искандер

3. Очевици пада Цариграда 1453. године:

четири репрезентативна случаја

Панајотис Андонопулос и Панајотис Магафас

„Све ово сам написао ја, многогрешни и безаконити Нестор Искандер. Још од младости сам био заробљен и обрезан и током дугог времена сам страдавао у ратним походома, спасавајући се овако или онако, да не бих умро у овој проклетој вери. Тако сам се довијао и сада у овом великом и страшном делу када сам, понекад се изговарајући болешћу, понекад се скривајући а понекад уз помоћ мојих пријатеља, проналазио време да све размотрим и све истражим, и исцрпно сам, дан за даном, записивао о свему што се дешавало изван града, код Турака. А онда, када смо по допуштењу Божијем ушли у град, временом сам код поузданих и великих људи истражио и сабрао податке о ономе што се током борбе догађало у граду; укратко сам то изложио и предао хришћанима да се сећају ове престрашне и пречудесне воље Божије. Нека ме свемогућа и живототворна Тројица поново присаједини свом стаду и овцама паше своје, да бих и ја прославио и благодарио њено величанствено и преузвишено име. Амин.“

Нестор Искандер

Кратка биографија на крају дела Нестора Искандера даје нам нешто уводних података о овом тексту и аутору. Уколико узмемо дословце све што се ту казује, закључићемо да у рукама држимо једну од најстаријих приповести о опсади и паду Цариграда – можда и најстарију. Њен писац, Нестор Искандер, био је хришћанин. Турци су га отели у детињству и, поред свега осталог, променили му и име. Његово хришћанско име гласило би Александар; Нестор му може бити патроним, уколико је био Рус, или презиме, уколико је реч о хеленизованом ропчету. Како је обично пратио Турке у осталим походима, тако је са Мехмедовом војском учествовао и у опсади Цариграда. … Располажемо, дакле, дневником о опсади и паду Цариграда. Тако ћемо га читати и тако ћемо доносити суд о ономе што казује и ономе што не казује – а и једно и друго је једнако обимно и важно.

Мицос Александропулос