Постфолклорна епска хроника: жанр на граници и границе жанра

Студија која је пред читаоцем резултат је мог вишегодишњег занимања за епску и традицију певања уз гусле. Интересовање је покренуто тимским теренским истраживањима која су обављена у оквиру пројекта Усмена традиција српских епских песама и њен културни израз (Орал Традитион оф Сербиан Епиц сонгс анд итс Цултурал Expression), који је реализован у Институту за књижевност и уметност под покровитељством УНЕСКА и Министарства за културу Републике Србије (2004−2005).1 Овом приликом обављен је низ разговора са носиоцима традиције епског певања уз гусле у општинама Прибој, Нова Варош, Невесиње, Гацко, Требиње. У избору пунктова пошло се од претпоставке да је на овим подручјима, која припадају динарском епском басену, традиција певања уз гусле део живе културне праксе. Разговарано је са гусларима активним у локалним гусларским друштвима (од којих су неки и релативно експонирани на јавној сцени), али и са онима за које је практиковање певања уз гусле примарно или искључиво везано за приватне оквире.