Poslednji Ciceronovi dani: roman

„Da li mudrost uvek gubi bitke u svetu ludosti i bezumlja?“,pita se rimski filozof, konzul, književnik, senator, advokat, govornik Ciceron pišući u išcekivanju noža Marka Antonija svoje memoare koji imaju malo šta da pozavide čuvenim Hadrijanovim memoarima Margerit Jursenar. Diveći se Platonu i Sokratu Ciceron, glavni junak romana, ispisuje anatomiju vlasti, moci, politickih atentata, zavera i igara u borbi izmedju republike i diktature u starom Rimu što izaziva raspad državnog i pravnog uredjenja po kojem je gospodar tadašnjeg sveta poznat. Nastupa vreme gramzivosti, korupcije, obračuna, terora, trgovanja placenim vojskama i javnim nabavkama, a državna slava i bogatstvo postaju jedini cilj za čije se ostvarenje ne biraju sredstva. Kao da nismo u starom veku nego u sadašnjici.„Filosofi žive u vecnosti i za večnost, a političari u prolaznosti i za prolaznost. Radi toga su politicari cesti, a filosofi retki. Političara je uvek bilo i uvek će ih biti i oni se nikada neće promeniti, a filosofa ima samo u tragovima, pojave se i dejstvuju poput bumbara, kao glas savesti, glas razuma, koji niko ne želi da posluša. Oni su vesnici oluje. I njihove reci stoje zapisane u knjigama, koje će u nekim drugim vremenima čitati ljudi od duha. A oni ce takodje, učeći se od dobrih učitelja, gledati da budu glasovi razuma i opomene u svom vremenu koje se, po svemu sudeći, neće mnogo razlikovati od mog vremena ili od bilo kog drugog vremena – u kome će vladati oni najgori medju najgorima u odnosu na gomilu nesrećnika koja ih prati i koja im služi...“