Poslednje popodne sa Terezom

Čitajući „Poslednje popodne sa Terezom”, imao sam utisak da prisustvujem detaljnim pripremama za jedno samoubistvo, pripremama koje su sto puta stigle do svoje kulminacije, a sam čin uvek u poslednjem trenutku propada usled intervencije one mračne, nekontrolisane i spontane sile koja daje dušu rečima i stapa sa stvarnošću i životom sve što dotakne, pa čak i laž i smrt – sile koja čini najmisteriozniju ljudsku sposobnost: sposobnost stvaranja.”
Mario Vargas Ljosa

„Ovaj roman označava stvaranje jednog od najsnažnijih, najoriginalnijih i najsugestivnijih likova čitave savremene evropske književne epohe – sitnog urbanog kriminalca – a dobrim delom je u pitanju dvostruka ličnost samog pisca. Ta identifikacija „pisac-lik” funkcioniše kao veoma efikasna rušilačka snaga koja ono što se u početku čini kao ljubavna priča o jednoj devojci iz dobre kuće, pametnoj buntovnici Terezi i sitnom lopovu, džeparošu i kradljivcu motorcikala Manola, završava kao nezaboravna satira i otelotvorenje prolaznosti vremena sažetog u toj kratkoj, intenzivnoj i uzavreloj vezi.”
El Pais