Бавећи се интертекстуалном природом песничког стваралаштва Миодрага Павловића, аутор показује како естетска парадигма Павловићеве поезије плодно кореспондира са сасвим разноврсним културним и духовним наслеђем, од античке, преко библијске хришћанске и српске средњовековне књижевности и усменог стваралаштва, па до модерне и постмодерне литерартуре.