„… доследност писца и најгласније изречена потреба да се остане жив, доживљена у тексту Поподне Писца, узоран су подстрек другима да пишу (баш заинат унапред трасираном поразу) и да читају (баш заинат новоцивилазицијским визијама о умирању књиге).
А мало који писац данас, не само на немачком говорном подручју – попут Хандкеа – у толикој мери подстиче на Читање, а посебно на Писање (тај вид деловања овог веома плодотворног писца јесте поглавље које овде тек треба да почне)…“
Жарко Радаковић
Необично дуго је Писац стајао на раскрсници. Као да је њему, коме делатношћу није био прописан никакав животни ред, била потребна идеја, чак и за нека још тако мајушна дневна кретања – она је онда дошла са помишљу да повеже оба, периферију и центар; пешачити кроз центар па напоље на периферију. Није ли га управо за писаћим столом вукло да дође у близину људи? И није ли ту постојало и оно друго зарицање, увек презирано, да бар једном дневно пређе преко реке на чијој су другој страни почињале новије четврти града? Са планом пута дође и радост успутности.
