Ponedeljak ili utorak

... Lenja i ravnodušna čaplja, blago otresnuvši krilima, dobro poznajući put, prelete preko crkve ispod nebeskog svoda. Belo i daleko nebo, uronjeno u sebe, beskrajno prekriva i otkriva, kreće se i stoji. Jezero? Skrovitih li obala! Planina? Ah, savršeno – sunce izliva zlato po njenim obroncima. I pada dole. Paprat, dakle, ili belo perje, za večna vremena...U želji za istinom, sačekaj, dobro odmeri nekoliko reči, zauvek poželi – (jedan kliktaj nalevo, drugi nadesno. Točkovi kloparaju neskladno. Autobusi se gomilaju bez reda) – zauvek poželi – (sat, dvanaest puta jasno odbivši, svečano objavljuje da je podne; svetlost prosipa zlatne ljuske; deca se motaju) – zauvek poželi istinu. Kupola je crvena; na drveću vise novčići; dim se diže iz dimnjaka; lavež, cika, vika: “Gvožđe na prodaju!” – a istina?