Погледи Ивана В. Лалића усмерени на америчку и енглеску књижевност, његови преводи Елиота и Витмена, антологије америчке поезије и насупрот њега Симићеви погледи усмерени на Београд, који је напустио као дечак и отиснуо се у Америку, откривају нам у овој преписци крајем шездесетих, па и све до краја века неку другу, песничку слику Београда и Америке.
Ти погледи усмерени на другу страну океана обојици доносе нова, откривалачка искуства, наслућеног, али недовољно познатог или заборављеног света. Кроз песнички и преводилачки рад Симић и Лалић постају сарадници и пријатељи. Тако њихове епистоле, готово већ заборављен облик комуникације, постају место за консултације током превођења српских песника на енглески и обрнуто, размена информација о текућим књижевним токовима и пријатељско ћаскање са оним другим „преко баре”.
Светлана Шеатовић Димитријевић не само што је зналачки приредила ову преписку, већ је написала обимни предговор и краћи поговор, уводећи читаоца у тајне песничких и преводилачких радионица ова два песника.
У књизи се налази више од сто писама, што на српском што на енглеском, или чак двојезично: Иван В. Лалић је суверено владао познавањем више страних језика (енглески, француски, немачки), а Чарлс Симић је остао „веран” српском, па су обојица размењивала не само знање већ и танани слух за стране речи.