Pogled na stene

Niko nikada ništa nije sam postigao, sve smo postigli zajedno, samo je pitanje da li znamo da se okrenemo unazad i da vidimo ko nam je bio podrška…
Beskonačnu zahvalnost dugujem pre svega svojoj mentorki Aleksandri Drakulić bez čijeg angažovanja, ljubavi i truda moja dela nikada ne bi bila među kritikama i publikom. Ne samo kao mentoru, već i kao nekom ko se o meni brine već godinama, kao ženi od koje sam mnogo naučila i zauvek sam zahvalna na svim iskustvima koje smo proživele. I ne, nisam ovu ljubav slutila kada sam u tu biblioteku ušla prvi put, ali možda je bolje što nije tako, ona je za mene oduvek riznica iznenađenja… Ova knjiga nije naš kraj, ona je tek početak.

Zahvalnost i mojoj životnoj saputnici, najvećem kritičaru, kostimografu, vozaču, osloncu i beskraju, mojoj mami Suzani koja je takođe veliki krivac za nastanak ove knjige. Godinama su me pratili i učestvovali dragoceni prijatelji Ljubivoje Ršumović, Tode Nikoletić, Branko Stevanović, Miroslav Kokot, Branimir Rosin i drugi koji su mi nesebično delili savete i iskustva.

Veoma sam zahvalna na velikoj podršci svojoj porodici, prijateljima, nastavnicima, učiteljima i ljudima koji su uvek bili dovoljno obzirni da udele kompliment mom radu, da se osete povezanim sa mojom poezijom i nazad i onima čiju sam podršku osećala izdaleka.

Osećaj scene, koliko god bio drugačiji od osamljenog i ogoljenog pisanja, ista je sreća i ista radost, prasakava i važna za svako bine. Ova knjiga je moja zahvalnost, ona je proizvod jednog dara i mnogo truda, ona grli sve one koji se isto osećaju i još važnije, objašnjava dubine duše onima koji ne čitaju očima već srcem. Sigurna sam da ova knjiga nikome neće objasniti šta je ljubav, ili poštovanje, iskra trenutka ili lepota daljine, šta je iskrenost, a šta laž, šta je život i kako ga živeti. Ova knjiga će ipak biti tu da objasni mene.

Dunja Dašić