Божидар Ковачевић је песме објављивао у свим значајнијим часописима и листовима пре и после Другог светског рата(Српски књижевни гласник, Мисао, Београдски дневник, Новости, Препород, Народ, Будућност, Вентуриаментес, Раскрсница, Покрет, Наша домовина, Вијенац...). Ковачевић је од првих критичара сматран самосвојним песником, који је претрпео врло мало утицаја разних песничких и књижевних школа. Прве песме написао је као неоромантичар. Иако су стихови безазлено дечачки, носталгични и елегични, некада разиграни на Бранков начин, у њима се налазио ритам београдске говорне мелодије. Та мелодија, невеселе и пусте младости, стално изложена страним изразима и утицајима после Првог светског рата, остала је сачувана у потпуности у Ковачевићевој поезији. Због тога је његова поезија и после Другог светског рата као самостална, градска и утицала на младе песнике. Тражењем нехајности у градској вреви утицала је и на друге песнике његове генерације.