Poeme i pesme Aleksandra Vuča

"Vučo dobija s vremenom kao jedini pesnik u nas koji se između horizontalne crte i one vertikalne opredelio za dijagonalu i time otvorio našem pesništvu nepoznati put." (Oskar Davičo)

Na svom ispovedno-refleksivnom pesničkom početku (Krov nad prozorom) Vučov izraz bio je varijanta jednog tipičnog mladalačkog nemira, sa poverenjem u sliku i metaforu. Njegovo nadrealističko stasavanje pak donelo je verbalne eksperimente u savezu sa oporim poetskim humorom, koji je kulminirao sa poemama Nemenikuće i Ćirilo i Metodije, odnosno sa poemom Humor Zaspalo, tim zaumnim, burlesknim jezgrom njegovog pesničkog govora i mišljenja. Posleratni Vučo, u svetlu Algi, odlazi u „prabiljna stanja”, gde traži nove veze za stara uzbuđenja, i dalje „izvan protektorata razuma”, sa prepoznatljivom praskavom zvučnošću i amblematskim humorom, ali koji u poznim pesmama postaju tanki tvrdi oklop oko setne meditacije.

Čulna obdarenost Vučovoj poetici omogućava ono nadrealističko sondiranje i eksploataciju prostora koji su teško dohvatljivi – nadzemlje i podzemlje, podmorje, animalni organizam, vegetalna bujnost i floralnost, alge, leševi, svet mikroba, matavulja, parafina, karantina i sl.
Bojan Marković
I uspeo je. Ne samo da sve poškropi humorom nego i da ga učini dominantnim poetskim stavom i angažmanom (...) Vučo dobija s vremenom kao jedini pesnik u nas koji se između horizontalne crte i one vertikalne opredelio za dijagonalu i time otvorio našem pesništvu nepoznati put.
Oskar Davičo