Подвижнице Христове љубави: женско монаштво, поуке

Монашко звање, као христолики подвих и животно ткање, заснива се, у суштини, на антиномији Христовог позива: "Који изгуби живот свој мене ради, наћи ће га." (Мт. 10, 39). Ношење крста свога и идење за њим, за Христом (Мт. 10, 38), значи задобијање Његовог богочовјечанског достојанства, вјечно и непролазно. Мјера жртвовања је мјера љубави. Бог нам се у Христу Исусу дарује и жртвује за нас, откривајући нам тиме себе и своју наизрециву љубав. Све нам се то опитно дарује и отрива у Светом Причешћу, тијелом и Крвљу Христовом, у Тајни Његове крсне жртве и Васкрсења. Када се наш пролазни тренутачни човјечији живот запали огњем божанске Љубави, однсоно када се дотакне и усели у нас Бог као Љубав, кроз наше христолико крстоносно и покајно приношење Њему на дар, онда и ми постајемо - љубав, и то вечна.