Podstanar

„Odjednom, jedino što sam shvatio bilo je da ostajem bez vazduha. Kakav je sad to osećaj? Nisam mogao da ga uporedim ni sa jednim drugim u životu. Grčevito sam se borio da udahnem, trzao sam se, džilitao, gibao, pokušavao da shvatim šta mi se događa. Nisam ništa video oko sebe, samo sam osetio – ja se borim za vazduh.

Isto tako odjednom, prestao sam da se borim za vazduh. Čini mi se, baš tad, cela ova moja epopeja, od mog stanodavca do mog mora, odigrala se u trenutku kad sam odlučio da pustim, da se više ne borim za vazduh. U tom trenutku, sećam se, smejao sam se. Pitao sam se, da li je moguće da sam toliko ozbiljno sebe shvatao?

Onda je sve postalo tiho. Sve je postalo crno. Sve je postalo nevažno. . .“