Под расцвалим трешњевим стаблима

Садржај:
Завичај књижевности
Под расцевталим трешњама
О грешкама и падовима


У есеју „Завичај књижевности” (1941) могу се сагледати темељи на којима ће касније Сакагући изградити своје ремек-дело, приповетку „Под расцвалим трешњевим стаблима” (1947). У њој је прекинут континуитет доживљавања трешњевог цвета који је био постављен у само средиште јапанске естетике – јапанског поимања лепог. Иако је лепота остала, њој је промењен садржај, па трешњев цвет постаје нешто што улива страх, нешто што је оставило за собом границе морала. Тиме је трешњев цвет, по Сакагућију, враћен у свој књижевни завичај.