Под рањеним небом

Љубав се исказује и показује, а не приказује. То је случај са Бранкицом Чигоја и у животу и у поезији. У све три њене збирке песама љубав је свеприсутна. То указује и на сувишност овог приказивања. Ипак, Бранкица Чигоја спада у оне веома ретке, племените и драгоцене људе који непрекидно живе љубав и више него што њих живот љуби, на шта се такви не обазиру већ шире око себе сам смисао битисања. Она је има неисцрпну за вољеног, за породицу која расте, за ближе и даље рођаке и претке, за пријатеље, за колеге, за своје студенте, па и за намернике и пролазнике. Она сву ту своју љубав исказује на најуверљивији начин певањем, са мислима изван сваког зла и хоће да њим све помири са својом судбином, јер кад влада љубав све се може претрпети и издржати. Она у песмама не тражи прибежиште, већ само својим очима види свет око себе. Она у песмама не тражи утеху, и не нуди је, већ хоће да подели љубав којом је изнад свега што нам се свима догађа, мирећи свој и наш свет. Ако постоји пукотина међу световима, она ју је срцем запушила чинећи свој и наш свет недељивим јер осећамо пулс њеног била.