Plave riječi

Melanholija je osnovno lirsko osećanje. Reklo bi se da je starije i od poezije i od svakog pojedinačnog pesnika. Prevesti to osećanje u govor, ozvučiti ga rečima, to je imperativ lirske pesme, jer bez melanholije sušta lirika naprosto nije moguća. Anita Vuco sluti da je melanholija „plava”, a slutnja ne traži racionalno objašnjenje nego stih. Plavo je boja beskraja, lirski glas u njemu gubi ivice, razliva se u nebesima, u moru, u bezobalnom vremenu… Jezik ne može ograničiti taj beskraj, može samo nagovestiti snagu trenutka i pokušati da je rečima očuva. U svom lirskom dnevniku Plave riječi Anita Vuco pribira takve snažno-obične trenutke. Njen brevijar melanholije, međutim, nije samo monološki i nije samo introspektivan, mada je to pre svega ostalog: oslušnuti sebe, opisati intenzivan čas-treptaj samoprisustva, zadržati ga u rečima, oživeti ga svaki put kada se tim rečima vratimo. Ali – što je prevazilaženje opisane lirske konstante – Plave riječi su, ujedno, i neprestano prizivanje drugoga, onaj vid melanholije koji u sebi sadrži i čežnju i želju da se bude sa drugim i u drugome; tek tada smo celovita, ispunjena bića. U tom davanju se ne treba susprezati, treba ga živeti, svedočiti ga „plavim riječima”, sabirati ga u pesmi od nekoliko svedenih, probranih stihova. I te stihove deliti sa drugima. Ili, rečima same pesnikinje:

potrebno je vikati poezijudisati je u svakom trenutku danajer se događaji u životuodigravaju savršenibez potrebe da ih imenujemo

Mihajlo Pantić