Plastelin

Nije prvi put da zbog knjige bdim dok pošten svet spava. Svaka dobra knjiga podrazumeva tu čaroliju. Meni, štaviše, intrigantno štivo uvek izazove infekciju…

Skoro je ponoć. U krevetu sam, ali sna nema. Ne dozvoljava mi fajl koji je mejlom stigao tog predvečerja. U njemu tekst knjige Plastelin. Donosim mac-book i nastavljam da čitam. Posle nekoliko poglavlja shvatam da je kasno, da je trebalo da ugasim svetlo i pođem na počinak.

Sutra valja ustati rano. Mali imenjak od sabajle voli da se igra bez obzira koji je tačno dan. Ipak ne odustajem jer od teksta ne mogu da se odvojim. Bar još jedno poglavlje. Možda ono najavljuje rasplet nesvakidašnjeg trilera.

A šta ako grešim?! Možda se put ka razrešenju kasnije skriva. Kome je uopšte potreban san? Meni ne. Kad me staračka bešika potera ka kupatilu, proveravam sat. Gluvo je doba noći – 3:00. Sebi šapućem: „Moram prestati”, ali okrećem novu stranicu. Nedaleko sam od kraja pa u lakoj groznici čitam sve… do velike tačke.

U vreme zaraze žrtva sam zaraze visoko-oktanskog pisanja kojom se Ivan Đurđević predstavlja čitalačkoj javnosti. Bilo bi dragoceno da u prostoru srpskog izdavaštva postoji pouzdan alat za pronalaženje knjiga koje bi valjalo da pročitamo. Pogotovo kad je reč o piscima koji pred nas iznose svoje ukoričene prvence.

Gospodin Đurđević u svom pisanju nije ograničen žanrovskim međama. Plastelin je stvarnosna fikcija, hibridno ostvarenje koje spaja iskustvo viđenog, znanog i pretrpljenog življenja u Srbiji: kriminal i politiku, ljubav i prevaru, filozofiju sa silom diplomatskih interesa. Pri tome Pisac ne istražuje samo ambijent zločina i kasnije komponovanje kažnjavanja nevinog već se bavi sve sudbonosnijom ulogom medija u vremenu opštih manipulacija gde stradaju ljudi, vere i države.

Iza maksime: „Koliko god bežao od sebe, čak i na drugi kraj sveta, čovek se uvek vrati sebi” Plastelin priča o običnom Beograđaninu koji ni kriv ni dužan munjevito prolazi kroz nekoliko života. U nadigravanju obaveštajnih službi, u kome po pravilu nestaju znanja šta je istina, šta fantazmagorija i šta se stvarno desilo, u kome ne postoje ni pravo ni pravda, ni sistem ni čast, neko je samo na prvi pogled slučajna, a neko namerna žrtva. Tada, kako bi se izbegao ozbiljan međunarodni skandal a sačuvao aparat moći i vlasti, smrtni smrtnik biva prelazno rešenje. On postaje sve: odabran, iskorišćen, zloupotrebljen, žrtvovan i odbačen. U neplaniranoj roli svog života on je junak i žrtva procesa pred kojim su moral i sociologija nemoćni.

U posebnoj umetnosti pisanja, koju odlikuje precizan jezik i majstorski izvedena priča, Ivan Đurđević demonstrira razumevanje fenomena XXI veka. Baš zato svoju novelu ne završava konvencionalnim „srećnim krajem” gde se zadovoljava biblijska pravda i uspostavlja red.

Lavirint ove knjige prepun misterija, neizvesnosti i neočekivanosti sve vreme izaziva.

Zato preporučujem Plastelin za jednu noć nespavanja.