Pismo s kraja sveta

Toliko sam se udubio u misli o Borhesu da mi se pričinilo da ga vidim kako stoji tu, preda mnom, te ga, zagledan u tajanstvenu tminu njegovih očiju, koje su umesto čudesa ovoga sveta radije gledale prizore koji se povinuju zakonima fikcije, upitah: „Recite, Borhese, je li moguće da pisac od tridesetak godina ponovo dođe do rukopisa koji se zagubio negde u lavirintu njegove imaginacije, pre gotovo pet vekova?“

„Da, moguće je. U književnosti je sve moguće. Samo treba poznavati mehanizme koji upravljaju slučajem“, odgovorio mi je hrapavim glasom čoveka kome su otkrovenja nešto sasvim uobičajeno.

Kada Domingo Peres, kao mogući autor ovoga rukopisa, piše: „Sada znam, brate, da mi sudbina beše zapečaćena i da to nije put što vodi u raj“, poput sažetka svih jada i nedaća što su zadesile grupu brodolomaca sa Santa Marije koje je Kristifor Kolumbo ostavio na La Espanjoli, možda svojim rečima pruža nagoveštaj – pukom igrom slučaja – buduće sudbine učesnika susreta dvaju svetova otpočetom 12. oktobra 1492. godine.

Mnogo je toga do danas napisano na ovu temu, mnogi istoričari i istraživači bavili su se prikazima prošlosti, bilo da bi razvili teorije kojima se opravdavaju ili osuđuju dela konkistadora, teorije na kojima je izrasla crna legenda, ali su prilično retki književnici koji su u žanru istorijske fikcije uspeli da nam učine bliskim ovaj događaj koji, bez obzira na naše lično stanovište, i dalje čini bitan deo naše kulture, deo nas samih.

Hose Manuel Fahardo se odvažio da nam ispripoveda odiseju grupice Evropljana u kojima su ovaploćene sve protivrečnosti Evrope iz doba Otkrića, i žitelja jednog nepoznatog sveta, koji je u to vreme predstavljao Kraj Sveta, a koji će kasnije biti nazvan Amerika, iz najupečatljivije, a time i najzanimljivije perspektive. Kroz avanturu.

U rukama nam je jedna nezaboravna knjiga.
Luis Sepulveda
Iz Predgovora