Писма

За данашњег читаоца Платонова писма значајна су допуна ономе што знамо о Платоновој политицкој теорији из неких његових дијалога. Обично се узима, на основу тога, да је Платон једино пропагатор тоталитарног, строго контролисаног конзервативног режима, староегипатског или спартанског типа.

Писма га, медутим, показују у повољнијем светлу, као страсног општехеленског родољуба, поносног на своју Атину, и поред свих њених актуалних грешака, и свесног непосредне опасности од барбара која је ослабљеним грцким полисима претила са свих страна.

Зато, по искреној бризи и лицном залагању које се испољава кроз њих, ова Писма постају нека врста Платоновог политицког буквара, из кога се још дуго после њега могло уцити о потреби да се осионост и самовоља обуздају законима и правицношцу.

Буквар из кога се и учило: јер, заједно са Такитовим Аналима и Демостеновим говорима, Платонова Писма су била штиво које се интензивно преводило, штампало и читало у свакој тежој европској ситуацији, и поред отвореног противљења царева, диктатора и тирана.