Све је кренуло од тренутка једне давне године када је у излогу књижаре провинцијалног града М. Ж. Павлов угледао лепезасто постављену ниску од књига под јединственим парадоксалним насловом У потрази за изгубљеним временом. Од тог тренутка, пуних педесет година, та обузетост Марселом Прустом компулсивно ће трајати, са неутољивом потребом да зађе у тај загонетни наративни простор, у језички отелотворени имагинаријум, да у њему што дуже остане и да, новим рашчитавањем дела, изнутра деструише наративне структуре и декодира неке уметничке истине како би се боље могли сагледати одређени механизми на којима се држи та духовно и у језику раскошно изведена катедрална творевина…
И управо захваљујући наративно-рефлексивним приступом, са језичким елементима поетизације своје богате синтаксе, М. Ж, Павлов успева да са пуно унутрашње енергије проговори о самом Прусту, о умећу Пруста…
Реч је овде о археологији књижевног дела која трага за (ауто)поетичким референтним одређењима, али, понајвише, преко поступка означеног као – њим самим, чиме се брани аутентично присуство писца, језичка свежина створеног и пуноћа доживљеног, и дело чува од споља наметнутих окивања што вапи за слободнијим обелодањењем себе кроз нова рашчитавања. Дело иште лов на ирационалне провале које епистемологија, у њиховој неухватљивости, схематизмом свог језика, мимоилази, иако без њих нема понорних места у делу, посебно када је реч о Прустовом – У потрази за изгубљеним временом.
По М. Ж. Павлову, само тако се може осетити колико је Пруст опијен дивотом писања, и зашто је сам крај таквог уметничког писања изведен као Нађено време (…)
Часлав Ђорђевић