Када се упутимо трагом бекетовских реченица, на крај стигнемо несигурни да ли смо књигу прочитали у даху, или смо једноставно заборавили да дишемо, не примећујући време које пролази.
Не чекамо Годоа, али стојимо испред дрвета, чекајући да израсте грана, довољно чврста да поднесе сву тежину породичног наслеђа Петаковића, као што ћемо тражити и довољно велико село у којећемо сместити све прворођене Јелене. Само, питање је, да ли свесно и намерно палимо пољане које смо засејали и – још битније – сечемо ли грану на којој седимо?
Колико је традиције остало у нама, данас када се све везе кидају? Постоји ли извор, оригинал и шта је са „првим грехом”? Ко је грешник, а ко судија? Има ли краја?
„Нема краја, госпођо О Ли.”
Једно је сигурно – у рукама држите врхунско дело српске прозе.
