Поезија Лазе Костића представља највиши ступањ српског романтизма из неколико разлога. Пре свега, као високо културан човек, зналац класичних и страних језика, одличан познавалац европске књижевности, Лаза Костић је, попут свих великих романтичара, био и песник и теоретичар песништва, који је упоредо изграђивао и своју поетику и своју поезију и који је, једини међу српским песницима свога доба, стварао поезију филозофског смера и ерудитске културе. Такав, он је увиђао да се српска поезија вуковско-бранковског смера мора даље развијати у правцу високо развијене европске и светске књижевности, да се мора „каламити” - како је то он говорио - „племенитим каламцима страних, поноситијих, угледнијих, дотеранијих јој друга”, како би могла ући у њихово коло.