Pesma

"I pomislih još jednom: moja mašta nema ruke. Samo moja svest ih ima. Ali ne i srce. Treba dati ruke mašti. Inače - ništa. I srcu."

Roman Pesma, publikovan 1952. godine, značajno se izdvaja u okvirima Davičovog proznog opusa. Posmatrano najpre u svetlu zasnivanja književne modernosti u našoj kulturi, taj roman stoji na početku procesa emancipacije posleratne literature od stroge podređenosti ideološkim obrascima.

Tematizacijom borbe beogradskih ilegalaca protiv okupatora u Drugom svetskom ratu, u romanu se spajaju zaplet neizvesnog razrešenja, ispunjen napetošću, i ekstenzivne deonice autorefleksija i polemika o odnosu morala i ideologije, o sauslovljenosti etičkih pitanja i političko-revolucionarnih stremljenja. Ispisan gustim jezikom koji intenzivno evocira raznorodne nivoe stvarnosti – od intimnih do eksterno-društvenih – roman uspešno ispunjava zahteve i triler-žanra i modernističke težnje da se nijansirano zahvati svest junaka.

Suprostavljajući u dobrom delu toka radnje deklarisani asketizam Miće Ranovića, tj. njegovu radikalnu posvećenost revolucionarnoj borbi, i, sa druge strane, hedonizam i sirovu seksualnost pesnika Andrije Vekovića, simbolički važne figure za samu Partiju, Davičo otvara problem stepena i vida učešća libidinalno-nesvesnih, seksualnih aspekta subjekta pri realizaciji određene ideologije. Iako je pre svega usmerena na dovršenje komunističko-revolucionarnih ciljeva, Pesma navedeni problem implicitno postavlja i šire: da li je libidinalni aspekt naših života podrivajući ili podsticajan po ostvarenje ideoloških namera? Da li su u transformaciji društva delotvorniji „sveci”, oni koji i seksualnost podređuju novoj viziji sveta, ili „zavodnici”, oni koji pred javnošću svojih istomišljenika ne mistifikuju svoje porive i ne brinu o moralu zajednice?

(Iz predgovora Gorana Korunovića)