Перунике

Готово је егзотично надносити се на стихове песникиње о чијој су првој, рукописној још књизи, пре педесетак година, рецензије писали на грубој, рапавој чистини пакпапира Бранко Миљковић и Стеван Станић(...) Како су године путовања,страствовања и непрекинутог доказивања давних утисака, драматично пролазиле, повратак у јавност песникиње која је мирисима, византијском злату и остацима остатака историјских времена без прекида поклањала свој дах, био је налик новом рађању. Њен суматризам је био стварносни: она је не само изблиза видела и препознала Суматру и читав индонежански архипелаг, него је проникла у бит, далеко испод огледала коже, испод туристичких адресаи глобтротерских примисли којима нису били несклони ни Валери ни Ларбо ни Сандрар. Међутим, како су годишња доба све убрзаније пристизала наша нерасположења, и како су и север Русије и топли смешак Медитерана исто били на клацкалици тих махом апатридских маршрута, тако је све значајније упоришно место под тако различитим и често неразговетним, хировитим сунцима ове планете, проналазила у окриљу завичаја, Београда, његове Косовске улице... Круг се није затворио, али је (пре)остао утисак извесног мутног одсјаја оне младалачке страсти која је наше педесете прошлог века учинила првим весницима извесног отварања. Као у помами неке жестоке носталгије, или боље: сете, песникиња је остваривала своју пројекцију бивших љубави и непролазних мириса који су неисторијски али снажно доказивали да смо били, да смо писали, да смо, у њеном случају, били наклоњени неосимболизму, заједно с реченим Миљковићем, Божидаром Тимотијевићем, Драганом М. Јеремићем...

Из предговора Драшка Ређепа