Паустовски: Кишни освит

„Премила моја – писала је Катарина Петровна. – Нећу преживети ову зиму. Дођи макар на једну ноћ. Хтела бих да те видим, да подржим твоје руке у својима. Постала сам толико стара и слаба да ми је тешко не само да се крећем већ и да седим, и да лежим – смрт ме је заборавила.Врт се суши – није више онај стари – а ја га и не видим. Ова јесен није добра. Тако је тешко; чини ми се да цео живот није био тако дугачак као ова јесен.“

– Када бих знала шта је мистерија среће? У чему је она? Тешко је све време бити сама, и гледати све – чак и ову ноћ – мислити о свему а никоме се не осмехивати, никоме не ставити руку на раме, не рећи: – Гледај, какав снег пада …