Paukova pesma

Pesme Aleksandre Petrović Podkolzin imaju zaokruženu narativnu strukturu, sa ispovednom introspekcijom, ponekad i dramske elemente, koji se završavaju ili konstatacijom ili paradoksom, a najčešće kontrasnom poentom, ali je u njima ipak dominantna lirska osećajnost, koja proizilazi iz tačke gledišta zapitanog posmatrača. Upravo se izrazito emotivni naboj posmatranja i samoposmatranja, opažanja i samopažanja, preliva u bogatu motivsku strukturu, koju objedinjuju akustične i vizuelne slike, dinamični i statični motivi, boje, koje su izrazito svetle (vasiona, sunce, suncokret), ali i koje „lagano blede“, mirisi koji nadahnjuju, ali i koji posustaju, ukusi slasti i gorčine.

Veliša Joksimović
Eho pesničke reči čuje se daleko, prodire kroz membrane zvučanja i značenja, kao camera obscura putuje iz nutrine našega bića, kroz slojeve podsvesnog i iskonskog, preko sozercanja do svetlosti okupanog izraza i oboženja. Aleksandra Petrović Podkolzin kreće u to avanturističko putovanje naoružana bremenitim rečima, retorskim figurama, versifikatorskom bonacom i introspektivnom lupom kojom vidi i razotkriva sebe.

Slavica Jovanović
Pevanje Aleksandre Petrović Podkolzin tematski je dihotomično, motivski raznoliko i stilski obojeno sažetošću, jasnoćom misli i figuriranjem u kome emocija ne prevashodi misao. One su verni pratioci jedna drugoj, i vodilje lirskom subjektu i čitaocu kroz mrežu slobodnih stihova u kojima nema mesta za hermetičnost i neodgovorena pitanja. Odgovori se naslućuju kroz osećanja koja su prepoznatljiva i bliska, utemeljena u otkucajima srca koji su praiskonski i univerzalni.

Nenad Ž. Milošević