Ова књига представља прву студију овакве врсте на српском језику, а посвећена је односу духовне и световне власти у другој половини XИ века у доба папе Григорија ВИИ Хилдебранда. Рад је утемељен на изворима прве врсте, као старијој и најновијој литератури, и код нас и у свету. Обично се сматра да је папа Григорије познат само као црквени реформатор. Међутим, аутор ове темељне студије показује да то није била само борба да се у цркви искорени присутна симонија, ожењено свештенство, лаичка инвеститура, већ да се на Западу у духовном домену римокатоличке цркве успостави теократска монархија, односно да папа буде не само духовни, већ и световни владар на Западу. Временски оквир који обухвата ова студија је цела друга половина XИ века, почев од Великог раскола 1054. године.