Паланка у планини и Лутања

У прози Анђелије Л. Лазаревић истакнут је субјективни, унутрашњи живот јунака, њихови мисаони и емотивни доживљаји, размишљања, колебања, двоумљења, управо – лутања. Јунаци теже самоанализи, па је, посебно у Лутањима, карактеристичан исповедни тон. Оно што је, можда, основна одлика њене прозе је управо песимистички доживљај света и човека. Она је желела да прикаже личности које, свака на свој начин, нису срећне, па Паланка у планини ипак, нема срећан расплет. Она се завршава слутњом, израженом у својеврсном „рефрену“ није добро.