Ozeble ruke

Roman Ozeble ruke, slovačkog pisca Dušana Dušeka jeste nostalgična knjiga, koja na svojevrsnoj Mebijusovoj traci sećanja, s lirskom patinom, evocira vlastito detinjstvo.

Kroz fine analize odnosa, tematizovanje sopstvene seksualnosti i traganje za pravom emocijom jezika, junak ulazi u bioskop vlastite prošlosti. Osetljivi pubertetski uzrast otkrivanja stvarnog sveta, on kombinuje sa tragičnim konsekvencama potonjeg života.
Putujući u prostoru, u Ameriku, i u vremenu, u detinjstvo, on pokušava da utvrdi, u jednom ličnom i samorazotkrivajućem solilokviju - koliko je bivše zaista stvarno?


A stvarno u svesti Dušekovog junaka jeste jedino sećanje na brata koji je mrtav, briga za majku koja se, i mentalno i fizički, gasi, i pitanje o krivici i napuštaju oca. Izbegavajući sentimentalnost, a literarno uverljivo, on svedoči o onome što jeste tuga.

Dušan Dušek
Dušan Dušek (1946) spada u najznačajnije savremene slovačke prozne pisce. U književnost je stupio zbirkom pripovedaka Krov kuće (1972), čija su tema doživljaji iz detinjstva u rodnom Zahorju.

Detinjstvo je tema i narednih knjiga:
Oči i vid (1975),
Najstariji od svih vrabaca (1976),
Istinita priča o Paci (1980), Pišćčikin (1980) i
Pišćčik se ženi (1981).

Slede knjige pripovedaka za odrasle:
Položaj kod srca (1982),
Kalendar (1983),
Naprstak (1985)
Vrata na ključaonici (1987),
Baka na merdevinama (1987),
Milostivo vreme (1992),
Kofer za snove (1993) i
Toplomer (1996).

Njegov najnoviji roman, Ozeble ruke (2006), nagrađen je najznačajnijom slovčkom književnom nagradom, koja je u rangu naše Ninove nagrade. Reč je o ekspresivnoj, jezički i stilski upečatljivoj priči, u kojoj glavni likovi, učitelj Pajo i njegova prijateljica iz detinjstva Tamara, tragaju za suštinom ljudskih relacija. Metafora zime, u ovoj povesti, uverljivo dostiže do svoje suprotnosti, one koja ucrtava toplinu ljudskih dodira.