Отвсјуду
(четири новеле)

Већ сам наслов Вуксановићеве књиге Отвсјуду казује да њени тематски садржаји долазе одасвуд — из прошлости и садашњег живота, из легенде и памћења, из приповедачеве љубавне интиме и поетичког искуства, из етнопсихологије његовог рода и друштвене стварности која је пародична реплика старих вредности и националних осећања. По томе је ова књига, коју чине „четири различите приповетке са истим намерама“, више стварна и фактографска него имагинативна. Она је отворена, жива и полемична у својој приповедачкој суштини. Отвсјуду је путописно и приповедно плетиво, односно савремено огледало српско. У њему се огледају антагонизовани учесници и сведоци нове црногорске драме која лета 2005. године прераста у фарсу. У драми је живо експониран и сам приповедач - невесео и забринут, горак и ироничан када размишља о поделама у народу, референдуму и изобличењу националне свести, као што је у свом љубавном времеплову сентименталан и носталгичан.Све је у његовој слици света измешано и удвојено, у набоју и трењу, као што је и сам рукопис жанровски хибридан и многолик. Његова грађа су догађаји и личности, живи људи и стварна места. На тој размеђи стварног и домишљеног колеба се и прича М. Вуксановића. Стварни податак у њој, осим што служи истини, задобија и милост уобличења. То се најбоље види у приповетки „Сат“.