Отварање поетског простора: огледи о српским писцима

Доводећи појам простора у метафоричко значење, Часлав Ђорђевић шири му опсег и тако књижевном тумачењу допушта далеко пространију и отворенију визуру, неопходну и довољну да обухвати стваралаштво нове српске књижевности, тј. од 18. века до данас. Такво отварање поетског простора, без обзира на почетно упориште теорије Башларовог типа, у овој збирци огледа видљиво је као потпуно иновантни приступ сну и сневању у прози Борисава Станковића; као прецизније уочавање поетике равнице Вељка Петровића управо из опуса Бошка Ивкова, или као филмичност прозних просторних секвенци у роману Владимира Кецмановића и наративни експеримент gender-двогласја Саве Дамјанова; свакако и као распрскавање простора у савременој српској поезији.

Цикличност у отварању шaроликог просторног аутор веома оригинално тумачи погледима Гаврила Стефановића Венцловића, чије су беседе постале она просветитељска тканица речи којој је простор увек остајала српска духовна култура. Одмерити се према таквој књижевној пракси значи репрезентовати умножавање у просторној перспективи огледала с вишеликовношћу српске књижевности, која свој простор исказује и текстом и читањем.

Мирјана Д. Стефановић