Откривање тоталитета: романи Растка Петровића

Откривање тоталитета посвећено је првенствено Растковој „страсти за тоталитетом“, односно питању како се формира сазнајни и поетички интерес Петровићeвих романа усмерен ка целини индивидуалног, историјског и митског постојања човека. Ова интегралистичка поетика Расткових романа с пуним правом може се довести у везу са питањем тоталитета романескне форме које се током треће и четврте деценије прошлог века конституише у иманентној поетици модернистичког романа, омеђеној Џојсовим Уликсом и Финегановим бдењем, али и у теоријским разматрањима Ђерђа Лукача, Валтера Бенјамина, Хермана Броха и Михаила Бахтина. Иaко Петровићеви романи не занемарују историјски и друштвени контекст судбине појединца, они су знато више отворени према космичком, метафизичком и митском искуству него романи Милоша Црњанског и Иве Андрића. Поетичка консеквенца таквог интереса да се судбина јунака посматра неодвојиво од целине универзума јесте захтев за тоталитет форме, односно за успостављање романа као енциклопедије жанрова, приповедачких поступа ка, стилова и језичких могућности који артикулишу сву сложеност индивидуалног постојања у размерама космичког трајања.